Kovač je zanatlija specijalizovan za
obradu gvozdenih metalnih predmeta kao što su kapije od kovanog gvožđa,
razne rešetke, nameštaj, skulpture, oružje, ukrasni i sakralni
predmeti, kuhinjski pribor i alat. Uopšteno govoreći, kovači se ne bave
obradom metala koji nisu gvožđe, kao što su kalaj, bronza, bakar i
slično. Njihovom obradom se bave samo usko specijalizovane zanatlije. U
početku, kovači gotovo da nisu pravili dekorativne predmete (zbog
relativno brzog rđanja gvožđa). Pronalaskom nerđajućeg čelika to se
veoma izmenilo.
Kovači rade tako što zagrevaju komad
metala (kovano gvožđe ili čelik) dok on ne postane dovoljno mekan da bi
se oblikovao po želji na nakovanju pomoću čekića ili drugog alata.
Zagrevanje se vrši pomoću propana, prirodnog gasa, uglja, ćumura, ili
koksa. Savremeni kovači upotrebljavaju za zagrevanje metala i
oksiacetalenske baklje,kao i specijalne električne peći. Osim toga što
se koristi za omekšavanje metala, zagrevanje se može koristiti i u
druge metalurške svrhe.
Osobenost kovačkog zanata je i to da
kada se radi sa čelikom on može zagrevati, a zatim uronjavati u vodu.
Svrha ovoga je da se dobije specifična struktura metala. Uronjavanjem u
vodu krt čelik ojačava ali i postaje pogodniji za obradu. Ovo zahteva
zagrevanje metala do određene temperature. Kod mnogih tipova čelika pri
ovom procesu na površini metala se može videti oksidaciona boja.
Različite upotrebe zahtevaju različite kombinacije čvrstine i
otpornosti, a samim tim i različite načine obrade metala. Vešti kovači
su u stanju da isti komad metala obrade na nekoliko mesta na različite
načine. Na primer, prednji deo čekića je uvek tvrđi od zadnjeg dela što
čini alatku izdržljivom i čvrstom. U Japanu kovači prave mačeve katane
sa izuzetno čvrstim prednjim sečivom, dok drugi deo sečiva ostaje
mekši.
Kovači rade sa ‘obojenim’ metalima,
pogotovo sa gvožđem (vidi: kovano gvožđe), dok ostali metalci rade sa
‘neobojenim’ metalima, kao što su kalaj i olovo). Termin ‘obojeni’
metali potiče od sloja oksida koji se formira na površini metala tokom
zagrevanja, tzv. vatrene skale. Obojeni metali imaju tamniju vatrenu
skalu, dok neobojeni metali imaju svetliju, a neki je uopšte i nemaju.
Umetnost obrade dragocenih metala (uglavnom zlata i srebra) se naziva
zlatarstvo. Poslednjih godina kovanje nerđajućeg čelika je u sve većem
porastu, naročito zbog potreba u graditeljstvu.
Dolaskom masovne proizvodnje došlo je do
smanjenja tržišta za kovače, izuzev u Africi, Indiji, Jugoistočnoj
Aziji i Južnoj Americi gde su mnoge zanatlije nastavile da se bave
tradicionalnim poslovima. Velika potražnja za umetničkim predmetima od
kovanog gvožđa dovela je do pojave nove vrste zanatlija, tzv. kovača
umetnika. Pionir ove vrste umetnosti je Filip Simons (Philip Simmons)
iz Čarlstona u Južnoj Karolini.
Najpoznatiji kovač u antičkoj mitologiji
(vidi: grčka mitoligija i rimska mitologija) je bio grčki bog Hefest,
odnosno njegov rimski ekvivalent Vulkan. Kao kovač bogova pravio je
sva njihova oružja, posebno munje za Zeusa (tj. rimskog Jupitera),
koje je on bacao na Zemlju.
Izvor: www.ironworks.rs
